Vučićev prijatelj Bajden: U BiH je bio genocid, a ne građanski rat

"Sve su strane bile krive, ali su samo Srbi priznavali da nisu anđeli, dok su drugi insistirali na svojoj nevinosti. Svih 28.000 vojnika pod mojom komandom, nisu registrovali nikakav genocid", kaže Satiš Nambijar, indijski general, nekadašnji komandant UNPROFOR-a u BiH.U knjizi “Ratni zločini”, nemačkog istraživača i analitičara Jirgena Elznera, potvrđuje se manipulisanje brojem žrtava u Srebrenici. On podseća da su do 2002. godine u Podrinju iskopana 1.883 leša od kojih je samo 172 poimenično indentifikovano. Može se desiti da su to i srpske žrtve. On takođe navodi da brojka 4.600 neidentifikovanih u Tuzli ne može govoriti o žrtvama Srebrenice, već šireg područja: "Broj muslimanskih žrtava se inflatorno povećava i treba ostaviti vremenu i stručnim ekipama da to utvrde. Slučaj Srebrenica treba celovito istražiti i skinuti anatemu odgovornosti sa Srba za genocid. Nesporno je da su se u Srebrenici dogodili zločini i da počinioce treba privesti pravdi. Međutim, u Srebrenici nije bilo genocida, što je dokazao i Institut za ratnu dokumentaciju Holandije navodeći da u vrhu politike i vojske RS nije bilo planiranja zločina, a najveći broj stradalih bili su pripadnici 28. muslimanske divizije u toku proboja."Kada je istražni tim Ujedinjenih nacija obišao Srebrenicu 1995. godine, po nalogu generalnog sekretara, nije konstatovao zločin genocida! Oni su 24. jula 1995. izvestili centralu u Njujorku da nisu pronašli svedoke koji bi potvrdili zločine. Lični izaslanik Visoke komisije Ujedinjnih nacija za ljudska prava, Hjubet Viland, bio je sa istražnim timom u Srebrenici i Tuzli. Tu je razgovarao sa desetinama Bošnjaka, u izbegličkim logorima i kolektivnim smeštajima, i pritom nije pronašao nijednog svedoka koji bi potvrdio počinjene zločine.Posmatračka misija UN, u svom prvom izeštaju o srebreničkoj tragediji, 17. jula 1995, navodi da je u proboju stradalo oko 3.000 pripadnika kolone. Na suđenju generalu Krstiću, general Armije BiH Enver Hadžihasanović izjavio je da je u proboju stradalo 2.628 pripadnika 28. divizije. O civilima se nije izjašnjavao, ali sa njima cifra bi verovatno bila veća.

Uvid u transkripte haškog suda pokazuje da je na terenu, između vojnika, bilo i humanih trenutaka. Komandant Zvorničke brigade Vinko Pandurević je na svoju ruku (u skladu sa odredbama Ratnog prava), u rejonu Baljakovice, 16. jula otvorio koridor za prolazak kolone 28. divizije. On je procenio da se neprijatelj nalazi u katastrofalnom stanju, i ne mogavši da stupi u kontakt sa nadređenima, odlučio je da im poštedi živote. Od 16. jula u podne i ceo dan 17. jula odobrenim koridorom ka Tuzli, prolazili su vojnici iz Srebrenice koji su bili na kraju snaga. Potpukovnik Pandurević, koji je imao dovoljan broj vojnika i dovoljnu količinu otužja da masakrira nekoliko hiljada iznemoglih, ranjenih i psihički ruiniranih boraca Armije BiH, ipak je doneo drugačiju odluku i poneo se kao vitez. KOLONA od nekoliko hiljada boraca i civila 28. divizije, koja je krenula najkraćim putem za Tuzlu naišla je na zasedu Zvorničke brigade 14. jula predveče. Usledila je žestoka bitka. Muslimanski borci imali su i uspeha. Zarobili su tri samohodna oružja. Jednu "pragu", u kojoj nije bilo goriva, su čak na rukama preneli preko brda. Posadu su podavili rukama. Potpukovnik Vinko Pandurević, koji je sa delom jedinice bio na pravcu ka Žepi, hitno stiže u Zvornik u podne 15. jula. Od majora, Dragana Obrenovića, načelnika štaba, dobija informacije da "Zvornik može pasti" i vrši mobilizaciju svih vojno sposobnih da brane grad. Na područje Baljakovice (skup sela u dolini Baljkovačke reke) stižu pojačanja iz drugih brigada Korpusa i snage 28. divizije bivaju potučene do nogu. To se dešava upravo u vreme dok muslimanske jedinice 24. divizije iz Tuzle pokušavaju da oforme front i da napadnu snage Vojske RS sa leđa."Noć 15/16. jula 1995. godine je protekla bez borbenih dejstava. U ranim jutarnjim satima 16. jula 1995. godine otpočele su intenzivne borbe između snaga Zvorničke pešadijske brigade i snaga 2. korpusa i 28. divizije Armije BiH na užem prostoru Baljakovice. Intenzivne borbe su nastavljene sve do trenutka kada se u rejonu Komande 4. pešadijskog bataljona pojavio ranjeni oficir 28. divizije, koji se predao majoru Draganu Obrenoviću. Taj oficir je upoznao majora Dragana Obrenovića sa stanjem 28. divizije, koja je bilo loše" - stoji u izveštaju haškog eksperta Boška Antića. DAN RANIJE pukovnik Šemso Muminović, obaveštajni oficir 24. divizije, tražio je da mu se javi potpukovnik Vinko Pandurević na frekvenciji "144.985 Mh". Kontakt je uspostavljen budući da su se ratni neprijatelji dobro znali odranije. Muminović je nekada komandovao 106. brigadom Armije BiH sa kojom se Pandurević ceo rat gledao preko nišana. Kada je 15. jula ponovo uspostavljen kontakt i kada je oficir Armije BiH, koji se predao Srbima, Muminoviću preneo da 28. divizija "pliva u krvi", postignut je dogovor o koridoru za prelaz kolone. Propuštanje je počelo 16. jula 1995. godine oko 13.00 časova. Nakon što se smračilo, strane su se dogovorile (sa jedne strane komandant Zvorničke pešadijske brigade, sa druge strane Šemso Muminović i njegov pretpostavljeni komandant divizije iz Kalesije, Salih Malkić) da se postojeća situacija zadrži, da se propuštanje nastavi sledećeg dana, te da se u toku noći ne preduzimaju nikakve akcije. Tokom 16. jula komandant Zvorničke pešadijske brigade potpukovnik Vinko Pandurević je zajedno sa pukovnikom Šemsom Muminovićem nadzirao prolazak delova 28. divizije Armije BiH. Ceo sledeće dan, 17. jula, ostaci muslimanske divizije prolazili su kroz borbeni raspored snaga Zvorničke pešadijske brigade i bezbedno su prešli na teritoriju pod kontrolom muslimanskih snaga. Poginuli su ostavljeni na mestima okršaja. Šemso Muminović je u razgovoru sa haškim istražiteljima izjavio da je otprilike 20 puta preko radio-veze kontaktirao s Obrenovićem i oko 30 puta sa Pandurevićem u vezi sa pregovorima oko kolone. Zatim je dogovoreno da više otvaranja fronta neće biti i da zaostali delovi ako naiđu budu prihvaćeni i provedeni kroz borbeni raspored brigade.Grupe muslimanskih vojnika propuštane su i narednih nekoliko dana. Valja napomenuti da su i muslimani vraćali srpske borce koje su zarobili.

U Srebrenici su sve do pada grada u Mladićeve ruke, bile četiri do zuba naoružane brigade – 180, 181, 183 i 184. plus jedna u Žepi.

Smrt dečaka Slobodana Stojanovića (11 ) u Srebrenici pokazala je koliko se mrzelo sve srpsko.On je pronađen sa šest izbijenih zuba gornje vilice i sa razrezanim trbuhom u obliku krsta, a ruke su mu do lakata bile odsečene.On se vratio u selo da uzme svog psa kojeg je zaboravio, kad su bežali od koljaća Nasera Orića.Najmlađa žrtva Orićevih zlotvora je Vladimir Gajić,koji je imao samo četiri godine, Novica Bogićević četrnaest,a među žrtvama su i stariji: Risto Popović 73 godine,Vladimir Stojanović od 78, a najstarija žrtva Mara Božić imala je 84 godine…

Srbi su kleani noževima i sekirama, zakivani za drveće, davljeni žic,om,pečeni na ražnju,deca su ubijana pred očima svijih majki!Stvarni genocid u Srebrenici bio je brutalno masovno ubistvo, uz korišćenje sekira, noževa, bodeža, kovačkih čekića, gvozdenih šipki, bacača plamena,eksploziva i nabeijanje na kolac – ostatak uspomene na otomansku okupaciju.